Kad smo kod mostova.....

SA OVIM MOSTOVIMA BIĆE KAO I SA MODERNIM SAOBRAĆAJNICAMA.
Naši građani ih uglavnom zaobilaze.
Ne koriste ih jer nemaju para za drumarinu.
Stari put između Grdelice i Niša je preopterećen. Svi koji su pre puštanja u saobraćaj autoputa do Kopašnice kod Grdelice koristili onaj stari autoput sada su prešli na još stariji (niže kategorije) zaobilazni put koji prolazi kroz mnoga naseljena mesta a koriste ga i traktori, kultivatori a i po koje zaprežno vozilo.
Na tom putu je i pored najskupljeg goriva u Evropi (a možda i u svetu, obzirom na standard građana) pravi krkljanac.
Bojim se da će nakon izgradnje ovih mostova uslediti i razne mostarine pa će biti - ako ne platiš na ćupriji platićeš na mostu.

U mom mestu je pre dolaska ovih (koji kobajagi grade mostove) bilo 9 proizvodnih preduzeća.
Kada kažem proizvodnih mislim stvarno proizvodnih.
Proizvodila  su tekstil, trikotažu, nameštaj, stolariju, stanove i druge građevinske objekte, semenski krompir, višnje, grožđe, hleb, betonske prefabrikate, šljunak i pesak. Bavili se otkupom poljoprivrednih proizvoda od građana i otkupom šumskih plodova i lekovitog bilja. Naravno i trgovinom sa velikim brojem dobro snabdevenih prodavnica u samom mestu i okolnim selima.
Zapošljavala su preko tri hiljade ljudi - radnika.
Danas od tih preduzeća ne radi ni jedno.
Sve to je posle 2000-te polako rasturano, pljačkano i na kraju uništeno.
Radnicima su pričane priče o prodaji, dokapitalizaciji, zastareloj tehnologiji koju će obnoviti novi vlasnik, obnavljanju proizvodnje, slobodnom tržištu, putu u Evropu, besplatnim akcijama.
Bilo je tu i drugih šarenih laža no sve te prefrigane (uvezene sa zapada) fraze sa naravno ubačenim stranim (radnicima nepoznatim) rečima ne mogu ovde nabrojati. 
Sve je to rađeno na perfidan način koji je stvorio razdor među radnicima.
Iz tih njihovih priča sticao se  urisak da će oni radnici koji budu lojalni nastaviti sa radom a ostali dobiti otkaze.
Zbog toga je nestao u radnicima buntovni duh već su svi pokušavali da na neki način budu lojalni.
Kad su shvatili prevaru, bilo je već kasno. U međuvremenu je sve uništeno i naglašavam opljačkano.
Ostali su napušteni objekti zarasli u korov sa rasprodatim mašinama, porazbijanim staklima (negde su i prozori izvađeni i odnešeni), kapije zakatančene.

Jedini koji nešto konkretno proizvodi je Buda pekar koji zapošljava samo članove svoje porodice (ne pravi hleb - verovatno je nerentabilno) i Saša pekar koji zapoljava oko 5 ljudi i proizvodi (veoma dobar) hleb, burek i druga luksuzna peciva. 

Sada u mom mestu svi nešto prodaju, menjaju, prekupuju i preprodaju.
Na svakom uglu (i između uglova) su neke brze hrane, kafići, daj-dam.
U centru su poređane neke improvizovane tezge i prodaje se voće i povrće kupljeno na kvantaškim pijacama. 
Neki su zakupili lokale i otvorili tzv STR-ove i trguju li trguju.
Malo na crno, malo na belo.
Zapošljavaju neke mlade devojke bez odgovarajućih kvalifikacija (mislim na diplome a ne na one druge) i plaćaju im minimalne plate. Oni lukaviji koriste neke navodne povoljnosti koje država daje za novoprimljene radnike, pa kod njuh rade a primaju platu od Države.
Kao nešto stažiraju ili neznam šta.
Većina ih je i kao ispomoć - bez osiguranja.
Kad smo kod države, znamo da je ova naša jedinstvena.
Ona je ustvari danas najveći poslodavac u državi.
Takoreći država - firma.
Svi koji primaju iole pristojnu platu su njeni uposlenici.
Treba li nabrajati?

Dok ovo pišem na TV Košava emituje se neki program uživo.
Valjda se zove Ćirilica.
Gosti su vidim jedan nacionalista, jedan anarhista i jedan peder.
Nisam odgledao emisiju, no to me je nekako asociralo na mnogo hvaljene "vrednosti evropskog društva".
Naročito prisustvo onog pedera.

Ja stvarno od svih tih vrednosti kojih kod nas nema znam samo za tri.
1. nije legalizovano korišćenje marihuane.
2. nisu legalizovani muško-muški (pederski) i žensko-ženski (lezbijski) brakovi.
3. nismo zabranili nikom da uđe u našu državu (niti sad niti bilo kad ranije za poslednjih bar 60 godina).
A ta EU koja se nekada zvala ZET (zajedničko evropsko tržište) godinama je vodilo protekcionašku politiku ne zajedničkog već zatvorenog tržišta i drugim zemljama skoro da i nisu dozvoljavali izvoz robe pod slobodnim KONKURENTSKIM uslovima.
Toliko o tim vrednostima.
Ako sam nešto ispustio, podsetite me.
Ako pak znate za nešto drugo, što tamo ima a kod nas nema  i na to me podsetite.

Samo molim vas nemojte mi o pravima prasića, mačaka, pasa, pedera i drugih životinja.

A proklamovana prava ljudi  (kako ih oni, a i ovi naši stručno zovu "human rights") su tam kod njih samo na papiru.
Obična poštapalica.
Kao i demokratija.
Ti papiri (zakoni) im samo služe da bi mogli da kritikuju Kinu, Rusiju i ostale koji nisu u njihovom kolu i ne igraju po njihovim notama.
Pa kod njih svako svakog prati.
Na svakom uglu su kamere.
Ne može čovek pošteno ni da ispusti vazduh a da ga neko ne uslika i ubaci u "folder".

I još nešto.
Ovo što sam napisao svakodnevno ću deliti na Google Buzz-u, Twitter-u, MySpace-u.  
I ne samo ovo, već i ono od ranije a i sve buduće.
Da nekako skrenem pažnju ljudima na ovo što su mi uradili od mesta i države.
A pisaću još.
Prenosiću i ono što napišu drugi.
Sve što na neki način može da pomogne ne bi li se zaustavila ova neviđena pljačka i uništavanje.  

Sledi nastavak...