Fictional stories - or maybe not? (Izmišljene priče - ili možda nisu?)

First Story (Priča prva)

Local elections (Izbori - lokalni)

Izađe čovek na TV i mirno kaže: 'Za ove izbore mi nismo trošili novac na štampanje raznih reklama, plakata i na bilborde, već smo novac utrosili za pomoć socijalno ugroženih gradjana'.

I to bi sve bilo u redu.

Reklo bi se svaka čast ljudi, vi ste pravi!

Ali nije baš tako.

Čovek je zaboravio da ispriča ostatak te priče.

Na primer.

Koji novac?

Čiji novac?

Odakle novac?

Oni jesu kao pomagali nekog. I išli od kuće do kuće po sirotinjskim delovima gradova i sela i delili neke pakete tim socijalno ugroženim gradjanima. I ne samo njima.

Ti paketi su bili u bojama njihove stranke.

Paketi se daju uslovno: "mi tebi paket, a vi (cela porodica) nama glasove. Mora da se glasa za te boje.

Šta mislite, zašto ih pomažu?

Zato što ih vole?

Otkud odjednom buknu tolika ljubav?

I to samo pred izbore.

Nakon toga – mili moji, kud koji.

Valjda će ih i ti tzv. 'socijalno ugroženi' (tako ih oni nazivaju) jednom pročitali.

O tome toliko. Ako se neko prepozna, neka me tuži!

Pa i sudovi treba nešto da rade.

Mislim trebalo bi da počnu da rade.

Sve im je zatrpano predmetima. Od poda do plafona pa i dalje.

Moj predmet, ako me tuže i ako bi išli po redu i zakonu na red bi došao tek kada moji unuci budu punoletni (moj unuk sada ima 15 meseci).

Znači, brate tek 2027. godine.

Valjda će dotle da zastari.

PS

Nisu samo delili one pakete. Farbali su i stativice na seoskim igralištima za male sportove (pred prošle izbore su ih asvaltirali).

Farbali ih onako u dve boje (nije crno-belo a nije ni crno-žuto).

Da je bilo crno-belo ličilo bi na boje SD 'Partizan' ili recimo, na zebru (ne na onu ispred zgrade skupštine Srbije).

To su neke druge dve boje.

Ko je zalazio po selima mogao je da ih vidi.

Ne verujete?  PA POGLEDAJTE OVDE http://mojzavicaj.blogspot.com/2010/04/ako-koza-laze.html
Ako ste pogledali i videli ste sa čime su hteli da kupe glasove ovih seljana.
Sa par kilograma žute i plave boje.

Second Story (Priča druga)

Prosecutors (Tužioci)

Kad smo već kod tužbi i sudova. Izabraše Državne i Javne tužioce. (valjda se pišu velikim slovom, a i da nije tako ipak ću ja da ih napišem velikim slovom. Za svaki slučaj - zlu ne trebalo).

Kažu, pošteno i po zakonu.

Ja njima verujem, kako da ne!

Bilo je tu kao neke polemike na raznim televizijama, u novinama a bogami i na ulicama.

Kao jedni napadaju a drugi se brane. Voditeljice navija - one koji napadaju prekidaju u pola reči a one druga puštaju da *trućaju do mile volje. (* trućaju = govore koještarije, mlate praznu slamu)

A oni su čudo prirode. Mogu da pričaju i po dva sata a da baš ništa ne kažu.

I ubediše nas, a verovatno i neizabrane da je sve OK.

O događanjima po ulicama (mislim na putevima i prugama) neki drugi put.

Da nastavim.

Neki neverni Tome (ja jesam Toma, ali rekoh, ja im verujem!) tvrde da im je u tome, kod tih postavljenja i otpuštanja pomagala neka BIA, CIA MIA, otpravnici poslova, predsednici, podpresednici, sekretarice, servirke, ljubavnice i baba Roska.

Narod ko narod. Sit i dokon pa izmišlja. Može biti da te priče dolaze od onih iz prethodne priče – sitih (dobili pakete). A sit gladnom ne veruje.

Third Story (Priča treća)

Secretary (Sekretarica)

Evo još jedne izmišljene priče.

Rešila sekretarica da malo prošeta.

Mislim, što se kaže, da malo protegne nogice.

Celi dan sedi u kancelariji, pijucka kaficu, maže noktiće, maže silikonska ustašca, priča telefonom, malo bere voćkice, pamuk, kukuruz i ostale biljkice, češlja mačkicu, hoću da kažem macu i razna druga stvorenja. Pogađate, na FaceBook-u.

Pa ljudi to dosadi. A ako je već sredila noktiće, usnice, podigla i ostale silikone, red je da neko to i pogleda.

Zar nije tako?

I kažem, rešila ona da se malo pokaže.

Ali kako?

Da štrapa pešice gradom?

Što bi reko pokojni Žika: "idi begaj".

I tako ona izeđe i pravo kod vozača svoje Šefice.

Pa zar nije i ona neki mali šef oću reći šefica?

"Ajde dečko, pali tu limuzinu da me malo provozaš" - kaže ona njemu. Mislim, brate, nije baš ovim rečima ali tako nekako.

Dečko, ko dečko i njemu dosadno, to rado prihvati i oni lepo krenuše.

Na nesreću i njihovoj Šefici bilo dosadno.

Reši i ona da se malo prošeta.

Možete da zamislite koliko se razbesnela kada su joj rekli da nema vozača (a ni kola).

Šefica onako ljuta i srdita odmah pokrene postupak i vinovnici su naravno 'primereno' kažnjeni.

Naravoučenije za sekretarice:

Ne koristite službenog vozača a i vozilo u privatne svrhe jer ćete ostati sekretarica još najmanje 4 godine.

Naravoučenije za vozeče:

Ne družite se sa sekretaricama jer ćete dobiti otkaz. U svakom slušaju, bilo da imate Šefa ili Šeficu.

Šef i Šefica se naravno pišu velikim slovom bilo gde da se nalaze.

Ako i nije tako, gramatiku treba hitno promeniti.

Sekretarica, o kojoj ja pišem nije ona o kojoj pišu ovih dana novine po Srbiji. Nije, majke mi. Moja, mislim ova o kojoj ja pišem je htela samo da prošeta tu u lokalu. Ova druga (ili prva, zavisi ko kako gleda) je išla malo dalje.

Skoknula da Zaječara.

Valjda da odnese tetki lek.

Ovo što sam napisao verovatno treba malo i ilustrovati. Ako pronađem negde prigodnu ilustraciju ja ću je naknadno dodati.

Ako pak vi imate nešto prigodno, pošaljite a ja ću to postaviti.

Može i karikatura.

Pogotovo karikatura.

Pre neki dan me pita jedan moj prijatelj iz Beograda: "Znaš li Tomo kako Zemunac čestita sestri odličan uspeh u školi.".

Rekoh, otkud bi ja to znao ovde u Grdelici?

A on će meni: "Znači, brate, sestro, ćale si, keve mi".

Nisam ništa razumeo.

A vi?

Za sada od mene toliko.

Uzdravlje!

Pogledajte još neke slike iz mog zavičaja. KLIKNITE OVDE.